Maturska ekskurzija – Italija 2007.
„Hoćemo li dobiti vize
i da li ćemo, uopšte, videti Italiju?“ Napokon, 27. oktobra nas
sedamdesetak, pod „strogim nadzorom“ direktorke i četiri naša profesora
krenuli smo put Italije.
Stigli smo u Lido di
Jesolo, uživali u šetnji i dva puta tamo noćili. Iz luke Punto Sabione smo
brodom doplovili u venecijansko pristanište. Na ulasku u grad svako je pošao
svojim putem: neki su jurili da vide sve znamenitosti ovog divnog grada:
Most uzdaha, Duždevu palatu, Trg i crkvu svetog Marka, čuvenu Santa Marija
dela Salute iz pesme Laze Kostića, Most Rialto; drugi su istraživali nova
čuda i kanale, uživali u gondolama; treći su sate proveli u kupovini.
Venecija je divan grad koji ne može čoveka da ostavi ravnodušnim, grad koji
je beg od stvarnosti, protkan sjajem maski, pa otuda utisak da smo nekoliko
sati bili u nekoj bajci.
Trećeg dana smo
napustili Lido di Jesolo i krenuli ka Rimu. Posetili smo i Padovu, koja od
značajnijih znamenitosti ima Trg Prato de la Vale, baziliku svetog Antonija,
spomenik Gatamelati... U večernjim časovima smo stigli u Rim, a hotel, u
kojem smo imali tri noćenja, ostavio nas je bez reči (hotel sa 4 zvezdice,
ali stvarno)
J
Četvrtog dana sledio
je obilazak Rima: Koloseum, Hipodrom Cirkus Maksimus, Trg Venecija sa
Trajanovim forumom, bazilika svetog Marka, Fontana di Trevi i Španski trg.
Sutradan smo bili u Vatikanu, videli sklop vatikanskih palata, Sikstinsku
kapelu sa freskama Mikelanđela, Botičelija...Rim je grad umetnika, novinar
a, grad u kome je život izuzetno skup, ali, zapravo, u njemu ne žive imućne
porodice.
Šestog dana iz Rima
smo krenuli u obilazak jedne od najmanjih i najstarijih država na svetu –
San Marina. Obilazak Trga slobode, kule Česte i spomenika Garibaldiju bio je
mnogo kraći od kupovine parfema, pića, slatkiša i ostalih sitnica za male
pare. Sledilo je prenoćište u Riminiju, pa povratak u Beograd.
Žao mi je što, u kojem
god gradu da smo se našli, uglavnom smo bili prepušteni kartama i
snalaženju. Vodič Sandra je, u kratkim crtama, sve pričala u autobusu,
a u Rimu smo imali još jednog vodiča. Možda je ta prepuštenost samima
sebi donekle bila i dobra, jer tako se najbolje uči.
Da ne zaboravim,
profesorka Zorica Bajić je, ipak, bila najbolji vodič (nije džabe na poklon
dobila kišobran!). Neočekivano, ali istinito i moguće - maturanti iz
„Drvne“ nisu napravili nijednu glupost! Dobili smo pohvale od svih: i na
granicama, i u hotelima, na ulicama, u diskotekama, svuda smo bili
(zadivljujuće) uzorni! Nismo se tukli niti bacali pikavace na sve strane. Da
se pilo, pilo se, ali bez preterivanja. Bilo je suza, sitnih svađa, ali umor
i nervoza su bili krivi za to. Bilo je i smeha do suza, bisera („Evo nas u
Romi, idemo ka Rimu“, „Rimini? Jel` Italijani tako tepaju Rimu?“, „Kad
stižemo na rumunsku granicu?“), bilo je gubljenja foto-aparata, nakita,
kašnjenja na autobus, vrištanja, pevanja, a mnogi su u Veneciji zalutali.
Lepo je to što su se
svi družili bez obzira kom smeru pripadaju. Razredna IV2, zbog zdravstvenih
problema, nije bila u mogućnosti da ide na ovo putovanje, ali su „siročići“
(kako nas je nazvala profesorka Bajić), ipak, bili divni (nije što su moji).
Da smo zakoračili u
divnu nam zemlju Srbiju, videlo se pri samom prelasku granice, kada je
usledila pauza na benzinskoj pumpi. Koji su to bili vrisci radosti: đubre i
pikavci svuda, voda može da se pije sa česme, druga valuta.
I tako, neki su se
vratili sa novim čizmama i kompletnim „outfitom“, neki sa sitnicama i divnim
uspomenama, a tužno je jedino to što više nismo mali i što nam je ovo
poslednje školsko putovanje. Naravno, za one koji ne padnu godinu, a ja se
nadam da će svi maturanti „Drvne“ uspešno završiti četvrti razred, da ne
bismo pokvarili utisak.
Aleksandra Čikiriz IV2
